Svesno i nesvesno

Ono što vidimo predstavlja samo prvi plan Uma, njegov svesni deo. Čak i taj svesni deo nije jasan i linearan, iako koristimo logiku koja je krajnje linearna. Prateći neprekidno "pravu liniju" logike, ne primećujemo da ona krivuda i često dolazi u konflikt sa samom sobom, odnosno naizgled prava linija je spirala koja u jednom trenutku postaje suprotna strana od tačke od koje smo krenuli, iako smo se svo vreme kretali napred.

U nesvesnom delu Uma projektuje se sve ono iz svesnog, ali kao obrnuta slika. Nesvesno služi kao arhiva, spremište utisaka i iskustava.

Može li Um da reši problem?

Problem je nešto što predstavlja sukob između htenja Ličnosti i uticaja okoline. Istovremeno, "uticaj okoline" je isključivo subjektivni doživljaj Ličnosti, koji ga projektuje van sebe i daje mu značaj i važnost u odnosu na sebe i sopstveno postojanje. Prema tome, sve je projekcija Uma - i problem i osećaj Ličnosti koja je ugrožena.

Ovo nije jedina podeljenost Uma, koju on doživljava kao realnost. Um se sav sastoji od podela i to je njegova osnovna osobina. Najpoznatija i najpriznatija podela je na Svesno i Nesvesno. Um je posmatrač i posmatrano. Svaki utisak koji Um prima deli se na dva dela i u jednom delu pretvara se u sopstvenu suprotnost. Stav "Dopada mi se" u jednom delu Uma ima svoj negativan odraz u drugom delu istog tog Uma, samo što je samo jedan stav primaran odnosno svestan.

Problem u Umu uvek nastaje kao stav oformljen povodom određenog utiska, a putanje mogućeg rešavanja uvek se kreću ciklično, vraćajući se na početak, čime se osećaj nelagodnosti, vezan za problem, zapravo multiplikuje i zabrinutost ili bes se pojačavaju sve do osećaja nemoći.

Um ne može da reši problem, jer Um je kreator problema. Osećaj nemoći, koji Ličnost najčešće doživljava kao lični poraz, zapravo je ujednačavanje suprotnih stavova u svesti i jedino pravo rešavanje problema - spoznaja da svaki otpor prema postojećem samo multiplikuje otpor, kao osećaj. Osećaj nemoći je nesvesno pomirenje sa suprotstavljenim stavovima, na nesvesnom nivou. Svesnom akcijom, Um može da se uravnoteži pomirenjem i prihvatanjem datog, a onda problem nestaje kao da ga nije ni bilo.

Isijavanje i poniranje

Moja suština je centar. Moj osećaj postojanja postavlja me u središnju tačku. Sve od mene počinje i sve se u meni završava. Ja sam režiser i glavni glumac na životnoj sceni. Svi vi ste u mojoj ulozi, neki imaju glavne uloge u mom životu, neki sporedne, ali svakome od vas ja dajem dozvolu za postojanje. Postojanje u mom životu.

Ja biram ovaj život i zato me nemojte žaliti. Čak i kada sve izgleda kao dosada i jad, ovo je moje iskustvo, ono koje mi je potrebno da spoznam sopstvo.

A sopstvo je u centru. Crno. Nije to crno kao žalost, niti crno kao negativnost. To je jednostavno crno kao boja koja je zadržala sve boje u sebi. Kad oslobodim sebe u isijavanju možeš videti dugine boje mog postojanja. Ali, ne zavaravaj se značajem mog postojanja. Ja sam samo glumac na tvojoj životnoj sceni. I ovo isijavanje je samo u tvoju svrhu.

Ispunjavanje praznine

Osećamo se  odvojeni jedni od drugih i grčevito pokušavamo da sopstveni osećaj praznine ispunimo tuđim prisustvom. Valjda taj osećaj nedovoljnosti potiče od trenutka presecanja pupčane vrpce, jer već od tog trenutka neumoljivo grabimo tuđu pažnju i ljubav.

Mimikrija različitosti  navodi nas na kitnjasto ispoljavanje onoga što smatramo sopstvenom suštinom, a što je ipak samo spoljašnja forma naučenog ponašanja. Skloni smo da, kao ptice pevačice, jednu te istu pesmu prezentujemo na beskrajan broj načina, jer smo otkrili metod „kako biti zanimljiv i privlačan“, kako biti primećen i prihvaćen.

Ipak, rađamo se i umiremo sami, bez obzira na to što nas nečija ruka i dočekuje i ispraća iz ovog postojanja. Praznina ostaje naše prirodno stanje postojanja.

Darivanje

Imamo nepresušnu potrebu za darivanjem sebe drugima u bilo kom obliku. Iza spoljašnje forme naučenog ljubaznog krije se istinska potreba za otelotvorenjem jastva koje se ogleda i preliva raznolikom potrebom za iskazivanjem. I uvek je taj neko, taj drugi, pokretač samim svojim postojanjem. Osećamo potrebu da zablistamo unutrašnjim sjajem, da se prikažemo u svoj svojoj blistavosti. I nema ničeg lošeg u tome, sve dok to lično prikazivanje ne postane samo sebi cilj, dok druga osoba ne postane bezlična publika od koje se očekuju povremeni aplauzi.

Blistavost, kada je obostrana i uzajamna, donosi osećaj ushićenja i čiste radosti koja nema povoda. Svi izvori inspiracije pretvaraju se u vrcave vodopade, u dragulj sa bezbroj faceta. 

Greh nastupa kada se ovaj osećaj proglasi za zaljubljenost, kada se svede u suvoparne okvire razuma. Kada davanje postane trgovanje, kada konvencije preuzmu vođstvo i kada lovac postane plen. 

Greh nastaje kada darivanje postane prinuda.

Kreativnost

Kreativnost je pokušaj uspostavljanja iskonske harmonije svega postojećeg. Njen začetak je uvek u emotivnim lomovima, kada duša progovara bolom i jecajem. Kasnije se pukotine misaonog sklopa postepeno uobličavaju u umetnički priznatu formu, tako da je svako umetničko delo po jedan prozor duše. Što više takvih prozora, to više svetlosti sebi samom.

Traganje za istinom je potraga za harmonijom, a kada se jednom harmonija uspostavi kao takva, kreativnost se pojavljuje tek kao trenutni bljesak. Taj bljesak može inicirati bilo šta i on može osvetliti bilo šta, tada je izvor inspiracije svuda a svaki čovekov pokret je umetnost, jer izvire iz same duše.

Priroda stvarnosti

Stvarnost je sasvim lična stvar. Zasniva se na ličnom uverenju i što je uverenje čvršće to je i stvarnost stvarnija.

Svet koji vidimo jednostavno je odraz  naših ličnih verovanja. Ona često nisu saglasna jedno s drugim, no svako verovanje ima svoju sopstvenu istinitost kada se razmatra samo za sebe, a retko kada čovek preispita sva svoja verovanja da bi odbacio nesaglasna i postigao harmoniju sam sa sobom.

Kada mislimo da se razumemo među sobom, to jednostavno znači da imamo približno istu sliku stvarnosti, ne znači da isto doživljavamo neku stvar ili događaj. Tek se ovlaš dodirujemo verovanjem, kao mehurići od sapunice. Možemo da se vidimo ali ne možemo da znamo unutrašnjost onog drugog. Samo je možemo naslutiti, ponovo na podlozii naših ličnih uverenja.

Apsolutna stvarnost lišena je bilo kakvih zabluda, svedena je na činjenice, ali onda nestaje emotivni doživljaj koji daje  punoću stvarnosti koju imamo, bilo ona lepa ili ružna. Uživanje u osećaju emotivne ispunjenosti, pozitivne ili negativne - svejedno, dozvoljava sklad nesaglasja koji sačinjava svakodnevnicu. Osećaji nam daju utisak ličnog postojanja, lične stvarnosti i njene neprikosnovenosti.

Dodirujemo se ličnim utiscima o stvarnosti kao mehurići od sapunice koji se prelivaju na svetlosti.

Da li postoji apsolutna istina?

Skoro da na svetu nema čoveka koji laž ne doživljava kao ličnu uvredu. Svi traže istinu. 
A mogu li da je pronađu?

Postoji li apsolutna istina ili ona zavisi od našeg ličnog shvatanja i prihvatanja stvarnosti?

Svako ko traži istinu neka se prvo zapita može li da podnese njenu težinu.

Traganje za smislom

Negde duboko u nama nalazi se neprikosnoveni osećaj da smisao postoji. Najčešće taj smisao sami nalazimo i sami dajemo sopstveni smisao svom životu. Bez bilo kakvog smisla osećamo se izgubljeno, nepotrebno, suvišno.

Da li je život sam po sebi smisao i ne treba tražiti ništa drugo van njega? Ili je smisao oličen u potrazi za božanskom iskrom u svima nama, pa uviremo u sopstvo tragajući za... neimenovanim i neizrecivim?

Šta god da je, imamo potrebu za uviranjem u sopstvo tragajući za sobom samima.

Traganje za duhovnim

Gonjeni pokušajem da usaglasimo unutrašnju rastrzanost, okrećemo se predelima duhovnosti. Tragamo za smislom, hvatajući se svakog ezoteričnog ili religioznog učenja koje nam se učini najpogodnijim, koje najbolje odgovara našem stanju svesti.

Pokušavamo da dokučimo, pokušavamo da razUMemo... koristimo um, koji pakuje spoznaje u svoje određene šablone, klasifikuje ih, premerava i daje im značenje.

Srećemo druge tragaoce za duhovnim, sučeljavamo svoja mišljenja i sukobljavamo se. Tragamo za istinom a takmičimo se ko je u pravu, čiji je sistem istraživanja najbolji.

Negde duboko u sebi osećamo da su svi naši putevi isti, negde u svojoj suštastvenosti su isti, isti nam je cilj - jedino se naši putevi ka cilju razlikuju.

Ono što čini da su naši putevi naizgled drugačiji je zapravo naš sopstveni UM, kroz koji pokušavamo da dokučimo ono neizrecivo i neispoljeno. Um je disharmonija, u Neizrecivom nema uma i stoga je sve savršena harmonija.

A kako se odreći Uma i njegovog procenjivanja, kad se toliko njime dičimo, kad smatramo da je on naš dragulj bivstvovanja?

Kako dosegnuti Duh u njegovom čistom obliku?

Nemir

Uzburkalo se, uzrujalo, uznemirilo... a meni ne preostaje ništa drugo do li da posmatram. Bez objektivnog uzroka ono suštastveno bi da se pokrene, da se ispolji.

Kad se pojavi nemir tragam za načinom da ga smirim. Kada sam smirena dosađujem se u besmislu vapeći za nemirom. I tako... iz ciklusa u ciklus.

Ne opiri se

Ne opiri se

kada suze navru ti na oči

i koža postane teška

od nemira,

ni kada horde anđela

i demona

počnu da gamižu

po tvom telu

dok zmija vatrena se budi

urlikom vulkana.

Neka te premere mravi

i premreže pauci

ne opiri se

tražeći nemiru ime.

Reč nema smisao

i nije uteha

ni spas

jer imenom Božjim ne možeš

dozvati Boga na uzglavlje.

Snaga želje

Zajednička nit, koja povezuje sve naše živote je želja da živimo mirno i bez stresova. No ponekad se pojavi želja, veoma jaka, koja ruši čitavu prethodnu postavku života. Povuče nas neodoljivom privlačnošću, toliko jakom da joj se ne možemo odupreti. Nazovemo to rukom sudbine i krenemo za željom, kao za putokazom drugačijeg življenja. A onda se stihija smiri i mi se nađemo u potpuno novom i drugačijem životu.

Neki se posle pokaju, pokušaju da se vrate na staro. Većina uradi tako. 

Drugi sa zadovoljstvom krenu novim putem, čak priželjkujući novu stihiju da rastrese učmalost svakodnevnice. Retki su oni koji se ovome raduju.

U koju grupu ti spadaš?

Građenje kule od snova

Ja sam kreator sopstvene stvarnosti. Moj um je instrument kojim kreiram.

Ali, moj um ide uvek nekoliko koraka ispred mene, gradeći potencijalne mogućnosti buduće realnosti. Kao sluga, kao verni lovački pas, uvek je ispred mene i njuška za novom lovinom, za novim isksutvom i novim uzbuđenjem.

Verujem svom slugi - umu, uvek do sada mi je donosio kvalitetnu lovinu ili kvalitetne plodove, pa mu tako verujem i kada mi nudi obećanja i mogućnosti boljitka.  On samo nanjuši dobar ulov i ja svu svoju snagu i stremljenje usmerim ka obećanom. Usmerim svoju nameru ka obećanom uživanju.

Tako se grade kule od snova.

A kada se sruše, jer nikada nisu imale realnu osnovu, nikada se ne setim da pravog krivca uhvatim "za grlo", već krivca tražim u spoljašnjim okolnostima ili drugim ljudima... Božjoj volji... karmi... sasvim svejedno. Um, kao glavni krivac, nastavlja da mi donosi nova obećanja i  ja mu i dalje verujem.... nastavljajući da gradim kulu od snova na nepostojećim temeljima...

Duša

Duša... onako kako je ja doživljavam...

Horizontalna i vertikalna ravan postojanja

Stvoreni smo od prirode i naš život neumitno teče prirodnom ravni horizontalnog postojanja. Tu je baza postojanja, kretanje, hranjenje, nastavak vrste. I velika većina ljudi provede život na horizontalnoj ravni, šireći svoja interesovanja i svoje vidike u krug oko sebe, dokle pogled doseže pa i dalje.

A neki nezadovoljnici pokušavaju da se izdignu iznad te ravni, uzdižu se vertikalno, govorom, svešću, raznim duhovnim pravcima. Kako ta ravan postojanja nije čulno vidljiva, svak je doživljava na svoj sopstveni način i svak je ubeđen da je samo njegovo viđenje  vertikalne ravni postojanja ispravno.

I tako nastadoše razne religije i novi duhovni pravci.

Hvatanje i otpuštanje

Jedna dokumentarna emisija o životinjama prikazivala je kako hvataju majmune: Stave neki svetlucavi predmet u šuplje stablo, koje ima otvor dovoljan da se ruka usko uvuče unutra. Majmun uvuče ruku, zgrabi predmet i stisne ga u šaku. Ali, avaj, stisnuta pesnica ne može da izađe kroz uzani otvor. I jednostavno mu priđu i uhvate ga.

Isto se dešava sa našom svešću. Stisne nešto grčevito i ne pušta. Najčešće je to emocija. Ona opterećujuća. Ili odnos, veza sa nekom osobom. Bolno je, ali ima prizvuk poznatog. A poznato je blisko. Tako se "hvataju majmuni".

No, onaj koji shvati da će prestati da boli ako se usudi da otpusti, da prestane grčevito da se hvata za to nešto što ga boli, nalazi se pred novom dilemom: da li treba otpustiti nadu u promene ili otpustiti emociju ili otpustiti osobu sa kojom je bolan odnos?

Razumevanje

Susrećemo jedni druge i jako nam je važno da uspostavimo međusobni odnos. Prirode odnosa mogu biti razne, od simpatije do fascinacije, a ono što pokušavamo da stvorimo je dobar odnos. Odnos protkan ljubavlju bilo kog intenziteta.

Reč koja definiše prirodu odnosa je - razumevanje.

"Razumem te"... reč koja otvara svest sagovornika, koja mu daje odobravanje i ohrabrenje za nastavljanje komunikacije, rečima ili ličnom energijom, svejedno.

Razumevanje je proces spoznavanja stvarnosti oko nas. Naše lično razumevanje uvek je bazirano na ličnom viđenju stvarnosti. Određena reč nosi određeno značenje, određena situacija nosi određenu ličnu reakciju. Sve to možemo zahvaljujući svesti koju imamo, razumu koji je fokusirana lična svest.

Sve se prelama kroz lično viđenje.

Da li se zaista razumemo, ma koliko verovali u to?