Gonjeni pokušajem da usaglasimo unutrašnju rastrzanost, okrećemo se predelima duhovnosti. Tragamo za smislom, hvatajući se svakog ezoteričnog ili religioznog učenja koje nam se učini najpogodnijim, koje najbolje odgovara našem stanju svesti.
Pokušavamo da dokučimo, pokušavamo da razUMemo... koristimo um, koji pakuje spoznaje u svoje određene šablone, klasifikuje ih, premerava i daje im značenje.
Srećemo druge tragaoce za duhovnim, sučeljavamo svoja mišljenja i sukobljavamo se. Tragamo za istinom a takmičimo se ko je u pravu, čiji je sistem istraživanja najbolji.
Negde duboko u sebi osećamo da su svi naši putevi isti, negde u svojoj suštastvenosti su isti, isti nam je cilj - jedino se naši putevi ka cilju razlikuju.
Ono što čini da su naši putevi naizgled drugačiji je zapravo naš sopstveni UM, kroz koji pokušavamo da dokučimo ono neizrecivo i neispoljeno. Um je disharmonija, u Neizrecivom nema uma i stoga je sve savršena harmonija.
A kako se odreći Uma i njegovog procenjivanja, kad se toliko njime dičimo, kad smatramo da je on naš dragulj bivstvovanja?
Kako dosegnuti Duh u njegovom čistom obliku?
