Uspomene se neguju kao što se neguje
cveće. Ako ih redovno zalivaš cvetaće, mirisaće i privlačiće ti neprestano
pažnju. U svojim uspomenama ne čuvaš ništa posebno, osim nekoliko sitnih
skandala i par tajni koje ne želiš da podeliš skoro ni sa kim. Povlašćen je
onaj kome poveriš svoju tajnu, jer veruješ da si time u vlasti te osobe.
Generalno gledano, nisi daleko od istine. Međutim, ako zanemarimo sve napred
pobrojano – o dobrim i lošim stranama negovanja uspomena, uspomene ne treba
čuvati.
Ako živiš sa teretom uspomena u svojoj
svesti, nisi u mogućnosti da realno sagledaš život sada i ovde. Sve što
doživljavaš prelama se kroz prizmu uspomena, kao kroz prizmu iskustava i svako
novo dešavanje ćeš povezivati sa starim iskustvima. Ako se u daljoj prošlosti
dogodio ljubavni krah, čiji jad i gorčinu i dalje nosiš u sebi, u svojim
uspomenama, kad god upoznaš novu osobu, sa kojom možeš da ostvariš lepu
ljubavnu vezu, imaćeš poređenje sa starim iskustvom. I to poređenje predstavlja
prizmu kroz koju sagledavaš novu osobu i povlačiš se u sebe da ne bi ponovo
došlo do povređivanja. Time nesvesno propuštaš priliku da živiš sasvim
drugačiji život.
Uspomene ne treba odbaciti u
potpunosti, ali sa njima treba pažljivo i kontrolisano postupati da se cveće
uspomena ne bi pretvorilo u korov uspomena, što se najčešće desi.
