Darivanje

Imamo nepresušnu potrebu za darivanjem sebe drugima u bilo kom obliku. Iza spoljašnje forme naučenog ljubaznog krije se istinska potreba za otelotvorenjem jastva koje se ogleda i preliva raznolikom potrebom za iskazivanjem. I uvek je taj neko, taj drugi, pokretač samim svojim postojanjem. Osećamo potrebu da zablistamo unutrašnjim sjajem, da se prikažemo u svoj svojoj blistavosti. I nema ničeg lošeg u tome, sve dok to lično prikazivanje ne postane samo sebi cilj, dok druga osoba ne postane bezlična publika od koje se očekuju povremeni aplauzi.

Blistavost, kada je obostrana i uzajamna, donosi osećaj ushićenja i čiste radosti koja nema povoda. Svi izvori inspiracije pretvaraju se u vrcave vodopade, u dragulj sa bezbroj faceta. 

Greh nastupa kada se ovaj osećaj proglasi za zaljubljenost, kada se svede u suvoparne okvire razuma. Kada davanje postane trgovanje, kada konvencije preuzmu vođstvo i kada lovac postane plen. 

Greh nastaje kada darivanje postane prinuda.

Kreativnost

Kreativnost je pokušaj uspostavljanja iskonske harmonije svega postojećeg. Njen začetak je uvek u emotivnim lomovima, kada duša progovara bolom i jecajem. Kasnije se pukotine misaonog sklopa postepeno uobličavaju u umetnički priznatu formu, tako da je svako umetničko delo po jedan prozor duše. Što više takvih prozora, to više svetlosti sebi samom.

Traganje za istinom je potraga za harmonijom, a kada se jednom harmonija uspostavi kao takva, kreativnost se pojavljuje tek kao trenutni bljesak. Taj bljesak može inicirati bilo šta i on može osvetliti bilo šta, tada je izvor inspiracije svuda a svaki čovekov pokret je umetnost, jer izvire iz same duše.

Priroda stvarnosti

Stvarnost je sasvim lična stvar. Zasniva se na ličnom uverenju i što je uverenje čvršće to je i stvarnost stvarnija.

Svet koji vidimo jednostavno je odraz  naših ličnih verovanja. Ona često nisu saglasna jedno s drugim, no svako verovanje ima svoju sopstvenu istinitost kada se razmatra samo za sebe, a retko kada čovek preispita sva svoja verovanja da bi odbacio nesaglasna i postigao harmoniju sam sa sobom.

Kada mislimo da se razumemo među sobom, to jednostavno znači da imamo približno istu sliku stvarnosti, ne znači da isto doživljavamo neku stvar ili događaj. Tek se ovlaš dodirujemo verovanjem, kao mehurići od sapunice. Možemo da se vidimo ali ne možemo da znamo unutrašnjost onog drugog. Samo je možemo naslutiti, ponovo na podlozii naših ličnih uverenja.

Apsolutna stvarnost lišena je bilo kakvih zabluda, svedena je na činjenice, ali onda nestaje emotivni doživljaj koji daje  punoću stvarnosti koju imamo, bilo ona lepa ili ružna. Uživanje u osećaju emotivne ispunjenosti, pozitivne ili negativne - svejedno, dozvoljava sklad nesaglasja koji sačinjava svakodnevnicu. Osećaji nam daju utisak ličnog postojanja, lične stvarnosti i njene neprikosnovenosti.

Dodirujemo se ličnim utiscima o stvarnosti kao mehurići od sapunice koji se prelivaju na svetlosti.

Da li postoji apsolutna istina?

Skoro da na svetu nema čoveka koji laž ne doživljava kao ličnu uvredu. Svi traže istinu. 
A mogu li da je pronađu?

Postoji li apsolutna istina ili ona zavisi od našeg ličnog shvatanja i prihvatanja stvarnosti?

Svako ko traži istinu neka se prvo zapita može li da podnese njenu težinu.

Traganje za smislom

Negde duboko u nama nalazi se neprikosnoveni osećaj da smisao postoji. Najčešće taj smisao sami nalazimo i sami dajemo sopstveni smisao svom životu. Bez bilo kakvog smisla osećamo se izgubljeno, nepotrebno, suvišno.

Da li je život sam po sebi smisao i ne treba tražiti ništa drugo van njega? Ili je smisao oličen u potrazi za božanskom iskrom u svima nama, pa uviremo u sopstvo tragajući za... neimenovanim i neizrecivim?

Šta god da je, imamo potrebu za uviranjem u sopstvo tragajući za sobom samima.

Traganje za duhovnim

Gonjeni pokušajem da usaglasimo unutrašnju rastrzanost, okrećemo se predelima duhovnosti. Tragamo za smislom, hvatajući se svakog ezoteričnog ili religioznog učenja koje nam se učini najpogodnijim, koje najbolje odgovara našem stanju svesti.

Pokušavamo da dokučimo, pokušavamo da razUMemo... koristimo um, koji pakuje spoznaje u svoje određene šablone, klasifikuje ih, premerava i daje im značenje.

Srećemo druge tragaoce za duhovnim, sučeljavamo svoja mišljenja i sukobljavamo se. Tragamo za istinom a takmičimo se ko je u pravu, čiji je sistem istraživanja najbolji.

Negde duboko u sebi osećamo da su svi naši putevi isti, negde u svojoj suštastvenosti su isti, isti nam je cilj - jedino se naši putevi ka cilju razlikuju.

Ono što čini da su naši putevi naizgled drugačiji je zapravo naš sopstveni UM, kroz koji pokušavamo da dokučimo ono neizrecivo i neispoljeno. Um je disharmonija, u Neizrecivom nema uma i stoga je sve savršena harmonija.

A kako se odreći Uma i njegovog procenjivanja, kad se toliko njime dičimo, kad smatramo da je on naš dragulj bivstvovanja?

Kako dosegnuti Duh u njegovom čistom obliku?

Nemir

Uzburkalo se, uzrujalo, uznemirilo... a meni ne preostaje ništa drugo do li da posmatram. Bez objektivnog uzroka ono suštastveno bi da se pokrene, da se ispolji.

Kad se pojavi nemir tragam za načinom da ga smirim. Kada sam smirena dosađujem se u besmislu vapeći za nemirom. I tako... iz ciklusa u ciklus.

Ne opiri se

Ne opiri se

kada suze navru ti na oči

i koža postane teška

od nemira,

ni kada horde anđela

i demona

počnu da gamižu

po tvom telu

dok zmija vatrena se budi

urlikom vulkana.

Neka te premere mravi

i premreže pauci

ne opiri se

tražeći nemiru ime.

Reč nema smisao

i nije uteha

ni spas

jer imenom Božjim ne možeš

dozvati Boga na uzglavlje.