Svesno i nesvesno

Ono što vidimo predstavlja samo prvi plan Uma, njegov svesni deo. Čak i taj svesni deo nije jasan i linearan, iako koristimo logiku koja je krajnje linearna. Prateći neprekidno "pravu liniju" logike, ne primećujemo da ona krivuda i često dolazi u konflikt sa samom sobom, odnosno naizgled prava linija je spirala koja u jednom trenutku postaje suprotna strana od tačke od koje smo krenuli, iako smo se svo vreme kretali napred.

U nesvesnom delu Uma projektuje se sve ono iz svesnog, ali kao obrnuta slika. Nesvesno služi kao arhiva, spremište utisaka i iskustava.

Može li Um da reši problem?

Problem je nešto što predstavlja sukob između htenja Ličnosti i uticaja okoline. Istovremeno, "uticaj okoline" je isključivo subjektivni doživljaj Ličnosti, koji ga projektuje van sebe i daje mu značaj i važnost u odnosu na sebe i sopstveno postojanje. Prema tome, sve je projekcija Uma - i problem i osećaj Ličnosti koja je ugrožena.

Ovo nije jedina podeljenost Uma, koju on doživljava kao realnost. Um se sav sastoji od podela i to je njegova osnovna osobina. Najpoznatija i najpriznatija podela je na Svesno i Nesvesno. Um je posmatrač i posmatrano. Svaki utisak koji Um prima deli se na dva dela i u jednom delu pretvara se u sopstvenu suprotnost. Stav "Dopada mi se" u jednom delu Uma ima svoj negativan odraz u drugom delu istog tog Uma, samo što je samo jedan stav primaran odnosno svestan.

Problem u Umu uvek nastaje kao stav oformljen povodom određenog utiska, a putanje mogućeg rešavanja uvek se kreću ciklično, vraćajući se na početak, čime se osećaj nelagodnosti, vezan za problem, zapravo multiplikuje i zabrinutost ili bes se pojačavaju sve do osećaja nemoći.

Um ne može da reši problem, jer Um je kreator problema. Osećaj nemoći, koji Ličnost najčešće doživljava kao lični poraz, zapravo je ujednačavanje suprotnih stavova u svesti i jedino pravo rešavanje problema - spoznaja da svaki otpor prema postojećem samo multiplikuje otpor, kao osećaj. Osećaj nemoći je nesvesno pomirenje sa suprotstavljenim stavovima, na nesvesnom nivou. Svesnom akcijom, Um može da se uravnoteži pomirenjem i prihvatanjem datog, a onda problem nestaje kao da ga nije ni bilo.

Isijavanje i poniranje

Moja suština je centar. Moj osećaj postojanja postavlja me u središnju tačku. Sve od mene počinje i sve se u meni završava. Ja sam režiser i glavni glumac na životnoj sceni. Svi vi ste u mojoj ulozi, neki imaju glavne uloge u mom životu, neki sporedne, ali svakome od vas ja dajem dozvolu za postojanje. Postojanje u mom životu.

Ja biram ovaj život i zato me nemojte žaliti. Čak i kada sve izgleda kao dosada i jad, ovo je moje iskustvo, ono koje mi je potrebno da spoznam sopstvo.

A sopstvo je u centru. Crno. Nije to crno kao žalost, niti crno kao negativnost. To je jednostavno crno kao boja koja je zadržala sve boje u sebi. Kad oslobodim sebe u isijavanju možeš videti dugine boje mog postojanja. Ali, ne zavaravaj se značajem mog postojanja. Ja sam samo glumac na tvojoj životnoj sceni. I ovo isijavanje je samo u tvoju svrhu.

Ispunjavanje praznine

Osećamo se  odvojeni jedni od drugih i grčevito pokušavamo da sopstveni osećaj praznine ispunimo tuđim prisustvom. Valjda taj osećaj nedovoljnosti potiče od trenutka presecanja pupčane vrpce, jer već od tog trenutka neumoljivo grabimo tuđu pažnju i ljubav.

Mimikrija različitosti  navodi nas na kitnjasto ispoljavanje onoga što smatramo sopstvenom suštinom, a što je ipak samo spoljašnja forma naučenog ponašanja. Skloni smo da, kao ptice pevačice, jednu te istu pesmu prezentujemo na beskrajan broj načina, jer smo otkrili metod „kako biti zanimljiv i privlačan“, kako biti primećen i prihvaćen.

Ipak, rađamo se i umiremo sami, bez obzira na to što nas nečija ruka i dočekuje i ispraća iz ovog postojanja. Praznina ostaje naše prirodno stanje postojanja.