Osećamo se odvojeni jedni od drugih i grčevito pokušavamo da sopstveni osećaj praznine ispunimo tuđim prisustvom. Valjda taj osećaj nedovoljnosti potiče od trenutka presecanja pupčane vrpce, jer već od tog trenutka neumoljivo grabimo tuđu pažnju i ljubav.
Mimikrija različitosti navodi nas na kitnjasto ispoljavanje onoga što smatramo sopstvenom suštinom, a što je ipak samo spoljašnja forma naučenog ponašanja. Skloni smo da, kao ptice pevačice, jednu te istu pesmu prezentujemo na beskrajan broj načina, jer smo otkrili metod „kako biti zanimljiv i privlačan“, kako biti primećen i prihvaćen.
Ipak, rađamo se i umiremo sami, bez obzira na to što nas nečija ruka i dočekuje i ispraća iz ovog postojanja. Praznina ostaje naše prirodno stanje postojanja.
Veoma moćno razmišljanje na više nego inspirativnu temu ljudske usamljenosti ... Fascinantno ... Samo toliko u nedostatku vremena i dužeg udubljivanja, ali, kao klasični stepski vuk u potpunosti razumem Vaš stav ... džojsovski nemilosrdan, ali veoma istinit ... I sam ponešto piskaram, govoreći o drugima i na taj način prezentujući neka svoja shvatanja sveta i života ... Voleo bih da imam više snage i vremena, koncentracije da se udubim u ovako moćnu misao, ali i samo ovako letimičan pregled dovoljno mi je intrigantan ... Svaka čast ... Srdačan pozdrav od jednog sanjara, usamljenika duhovnog ... Teške su neke spoznaje, ali svet i kosmos su emilosrdni i krajnje neosetljivi na naše želje i iluzije ... Svaka čast na razmišljanjima ...
ОдговориИзбришиNe treba ti više snage, treba ti više smelosti da otvoreno kažeš ono što misliš, pa nek ide život :)
ОдговориИзбриши