Imamo nepresušnu potrebu za darivanjem sebe drugima u bilo kom obliku. Iza spoljašnje forme naučenog ljubaznog krije se istinska potreba za otelotvorenjem jastva koje se ogleda i preliva raznolikom potrebom za iskazivanjem. I uvek je taj neko, taj drugi, pokretač samim svojim postojanjem. Osećamo potrebu da zablistamo unutrašnjim sjajem, da se prikažemo u svoj svojoj blistavosti. I nema ničeg lošeg u tome, sve dok to lično prikazivanje ne postane samo sebi cilj, dok druga osoba ne postane bezlična publika od koje se očekuju povremeni aplauzi.
Blistavost, kada je obostrana i uzajamna, donosi osećaj ushićenja i čiste radosti koja nema povoda. Svi izvori inspiracije pretvaraju se u vrcave vodopade, u dragulj sa bezbroj faceta.
Greh nastupa kada se ovaj osećaj proglasi za zaljubljenost, kada se svede u suvoparne okvire razuma. Kada davanje postane trgovanje, kada konvencije preuzmu vođstvo i kada lovac postane plen.
Greh nastaje kada darivanje postane prinuda.
