Ljubav ili karijera?

U glavi imaš samo dva pitanja: ljubav i posao. Prvo te zanima ljubav, a onda te zanima posao, pa te ponovo zanima ljubav, pa te ponovo zanima posao. I ceo život se svede na ta dva pitanja, dve želje i ponekad dve dileme: ljubav ili posao? Zajednička nit koja povezuje ove dve želje se naziva jednim imenom: ambicija.

Ljubav je životno polje u kome se ogledaš. U očima druge osobe, koja je zaljubljena u tebe, ogledaš se kao u čarobnom ogledalu i vidiš sebe u najlepšem izdanju. I turdiš se da zaseniš tu osobu još više i više, daješ sve od sebe da budeš još bolja i bolja ličnost koja zaslužuje sve veću i veću ljubav, do bezgranične ljubavi. Da se istakneš sopstvom u najboljem svetlu – na to te navodi ambicija.

Posao je životno polje u kome daješ sve najbolje od sebe i trudiš se i trudiš da od tebe nema boljeg radnika, da sve umeš, znaš i možeš. Ogledaš se u pohvalama nadređenih, ogledaš se u zaradi i daješ sve od sebe da budeš još bolja i bolja ličnost koja zaslužuje sve veću i veću platu, do bezgranične plate. Da se istakneš sopstvom u najboljem svetlu – na to te navodi ambicija.

I pošto stalno tražiš bolje, svako tvoje htenje je još jedna nit, a tako spletene niti stvore zavesu. Zato ne vidiš da iza oba životna htenja stoji zavesa i da od nje ne vidiš suštinu.

A suština je: žrtvuješ se do iznemoglosti, dok na kraju ne sagoriš i postane ti svejedno. Obožavanje i divljenje prema ljubavi ili prema nadređenom splasne kada shvatiš da svi idoli imaju glinene noge. I dalje blistaš, po navici, delujući kao da nameravaš da fasciniraš onu drugu osobu, a zapravo pokušajem fascinacije kriješ praznu ljušturu, u šta se neminovno pretvaraš. I dok te ambicija neumoljivo gura napred ne primećuješ da oko sebe više nemaš bliskih osoba i da si jedino sebi najbolji (ne)prijatelj. To je tačka sagorevanja dimne zavese.

Preokret može da nastane tek kada sve ovo shvatiš. Kada prestaneš da juriš samostvorene ideale. Jer svaki ideal kome težiš je isključivo tvoja kreacija, bez obzira na to što je pozajmljena jer je viđeno od nekog drugog, pa bi i ti isto tako.

Kada odbaciš zavesu ambicije možeš da iskoračiš u slobodu. Jer to je jedino što ti je zaista potrebno. Sve ostalo je samo zavesa (iluzija).

Negovanje uspomena

Uspomene se neguju kao što se neguje cveće. Ako ih redovno zalivaš cvetaće, mirisaće i privlačiće ti neprestano pažnju. U svojim uspomenama ne čuvaš ništa posebno, osim nekoliko sitnih skandala i par tajni koje ne želiš da podeliš skoro ni sa kim. Povlašćen je onaj kome poveriš svoju tajnu, jer veruješ da si time u vlasti te osobe. Generalno gledano, nisi daleko od istine. Međutim, ako zanemarimo sve napred pobrojano – o dobrim i lošim stranama negovanja uspomena, uspomene ne treba čuvati.

Ako živiš sa teretom uspomena u svojoj svesti, nisi u mogućnosti da realno sagledaš život sada i ovde. Sve što doživljavaš prelama se kroz prizmu uspomena, kao kroz prizmu iskustava i svako novo dešavanje ćeš povezivati sa starim iskustvima. Ako se u daljoj prošlosti dogodio ljubavni krah, čiji jad i gorčinu i dalje nosiš u sebi, u svojim uspomenama, kad god upoznaš novu osobu, sa kojom možeš da ostvariš lepu ljubavnu vezu, imaćeš poređenje sa starim iskustvom. I to poređenje predstavlja prizmu kroz koju sagledavaš novu osobu i povlačiš se u sebe da ne bi ponovo došlo do povređivanja. Time nesvesno propuštaš priliku da živiš sasvim drugačiji život.

Uspomene ne treba odbaciti u potpunosti, ali sa njima treba pažljivo i kontrolisano postupati da se cveće uspomena ne bi pretvorilo u korov uspomena, što se najčešće desi.