Negde duboko u nama nalazi se neprikosnoveni osećaj da smisao postoji. Najčešće taj smisao sami nalazimo i sami dajemo sopstveni smisao svom životu. Bez bilo kakvog smisla osećamo se izgubljeno, nepotrebno, suvišno.
Da li je život sam po sebi smisao i ne treba tražiti ništa drugo van njega? Ili je smisao oličen u potrazi za božanskom iskrom u svima nama, pa uviremo u sopstvo tragajući za... neimenovanim i neizrecivim?
Šta god da je, imamo potrebu za uviranjem u sopstvo tragajući za sobom samima.
