Spoznao je svoju sopstvenu prirodu koja je neprekidno kretanje. Meditacijom je uronio u sebe samog posmatrajući kretanje koje se vrti u krug, ne nalazeći svoj cilj nigde, jer cilja nema. Ne na onaj način na koji ga doživljava: cilj kao akcija i dovršetak akcije.
Shvatio je da je tišina, kao pauza izmedju dve misli, tek tren koji je teško čak i primetiti a kamo li zadržati ga u trajno stanje. Jedino što može da uradi je da se raspoluti u aktivno (mišljenje) i pasivno (posmatranje mišljenja).
Нема коментара:
Постави коментар