Šta je potrebno za osećaj slobode?

Šta je potrebno za osećaj slobode? Ništa. Upravo to: ništa.

Sve dok se boriš i dok si u akciji, dok se trudiš da bilo šta dostigneš – Ti si u akciji. Akcija je stanje nemira. Nasuprot tome sloboda je osećaj totalnog mira. Osećaj potpunosti kome ne nedostaje ništa.

Čak i kada ne radiš ništa, kada odbijaš da prihvatiš norme jer osećaš da su ti nametnute – ponovo si u akciji. Sve dok delaš, sve dok se trudiš da postigneš bilo šta, Ti si u akciji.

Kada pokušavaš da objasniš bilo šta, bilo kome – ti si u akciji.

Sloboda je kada potrebe odbace sebe same. Kada je Duša smirena i ne traži ništa što bi je zadovoljilo. Kada reči nisu potrebne jer nema ničega što bi se objasnilo. Kada je vera dovoljna sama sebi, kada se odluke donose bez prethodnog razmišljanja i bez naknadnog kajanja.

Sloboda je stanje svesti.

Osećaj lične vrednosti

Šta je osećaj lične vrednosti? Kako znaš da si vredna osoba? Od drugih očekuješ potvrdu lične vrednosti, ali ako ih sve poslušaš završićeš kao u onoj priči o magarcu kojeg su na kraju nosili na svojim leđima.

Osnovni problem je u tome što ne prepoznaješ vrednosti u sebi, a ako i prepoznaš neku ne usuđuješ se da je javno kažeš. Bojiš se osude, a taj strah se opet vraća na unutrašnji osećaj da nisi dovoljno vredna osoba. Svaki tvoj trud da se promeniš je uzaludan, jer ne trudiš se da se promeniš da bi tebi bilo bolje ili zanimljivije, trudiš se da se promeniš da bi okolina bila zadovoljna. I pošto znaš da će se uvek naći neko ko neće vrednovati tvoj trud i tvoju promenu, tvoje promene su uzaludne jer na prvom mestu  ne veruješ u njih.

Kad nemaš osećaj unutrašnje vrednosti, onda je inat tvoje najjače oružje i tvoja satisfakcija. Kad se inatiš ti se zapravo protiviš čitavom svom okruženju i bez obzira na to što inatom postižeš da svi oni loše misle o tebi, ti zapravo praviš unutrašnju ravnotežu: minus puta minus daje plus.

Ti možeš da dostigneš unutrašnju harmoniju, ali za to ne postoji čarobni štapić. Potrebno je da uložiš trud. Jer i u lični osećaj da nisi dovoljno vredna osoba ulagan je dugogodišnji trud, ne tvoj nego tvoje okoline koja te je vaspitavala. Ali oni nisu znali drugačije. I njih su tako vaspitavali. Tada se mislilo da je to najbolji put da se u tebi probudi pozitivan inat da im dokažeš da nisi tako loša osoba kako ti stalno govore. To je bio trud, njihov trud. Sad treba da uložiš svoj trud.

Nastavi da se preispituješ, jer to celog života radiš. Ali ovoga puta obrni fokus, nemoj da tražiš samo sopstvene greške i promašaje, ovoga puta traži samo dobre stvari koje radiš i koje voliš. I uživaj u otkrivanju svojih pozitivnih strana i nikada nemoj da prestaneš to da radiš. Ali pazi da ne upadneš u zamku egoizma, voli sebe ali se ne poredi sa drugima. To što jesi je jedinstveno i ne postoji ni jedna druga osoba koja je kao ti. Voli sebe i pronađi svoj unutrašnji mir.

Životni ciklusi

Sve je u životu ciklično. Sve je frekvencija, a ona ima svoje uspone i padove i ponavlja se u pravilnim razmacima. Frekvencije čine život koji vidimo. Mi vidimo samo život, kretanje i dešavanje, ne vidimo frekvencije koje zapravo stvaraju taj isti život i dešavanja, ali svejedno – život se dešava, sa svojim usponima i padovima, sa svojim cikličnim kretanjima.

Dogodi se da upoznamo novu osobu koja nas prosto opčini svojim postojanjem. Sretnemo se ti i ja i desi se savršeno razumevanje. Frekvencije u pozadini su se podudarile i vibriraju u istom ritmu.

Takvo savršeno razumevanje, ponovo u zavisnosti od frekvencija, postaje duboko prijateljstvo, postaje strastvena ljubav, postaje totalno razumevanje i uzajamno poštovanje. 

Dešava se i obrnuta siutacija, novoupoznata osoba deluje antipatično, odbojno, ne prija njeno prisustvo. Frekvencije su u disharmoniji.

Frekvencije našeg eteričnog tela takođe imaju svoje frekvencije, tačnije, svoje cikluse. Vibriraju jedno vreme na jedan način, a onda se promene i nastave da vibriraju na drugi način. Kad se ovo dogodi osobe se spontano raziđu, prijatelji se više ne javljaju jedno drugom, ljubavnici počinju da izbegavaju ljubljenu osobu, osećajući tu “ljubav” kao obavezu a ne kao ljubav.

Kako sopstveno dete odrasta tako se menjaju njegove frekvencije. Od totalne bliskosti i zavisnosti od roditelja ono počinje da živi svoj život igrajući se sa drugom decom, odrasta... i na kraju odlazi iz rodne kuće stvarajući sopstveni život.

Potrebno je razumeti da se čitav život odvija u ciklusima i da ciklusi imaju svoje cikluse. Potrebno je dozvoliti da se život dešava u skladu sa svojim ciklusima i ne pokušavati prilagoditi ga sebi, jer to je nemoguće.

I kada prijatelj prestane da se javlja, ne treba ga zvati po svaku cenu. I kad ljubavnik ili ljubavnica počinje polako da se udaljava ne treba zadržavati. Kada dete poželi da ode iz roditeljskog doma, ne treba ga zadržavati. Jer svaki pokušaj zadržavanja starog ciklusa donosi teške emocije i teške reči, donosi duševni nemir, donosi nesklad.

Stoga, ako osetiš da neko koga voliš odlazi od tebe, nemoj ga zadržavati i nemoj ga prisiljavati da ostane. Ne remeti harmoniju i sklad. Prihvati da je i tvoj život u ciklusima i da novi ciklus za tebe nosi nove osobe i novu harmoniju.

Intuicija

Intuicija ne zahteva verovanje, niti su joj potrebni dokazi. Intuiciji nije potrebno da razmišlja niti da se bori da bi dokazala nešto. Nije joj potrebno da donosi odluke, jer odluka je u tome koje će mišljenje da prevagne, a intuiciji nije potrebna nikakva prevaga. Intuicija nema potrebu da ostvari bilo kakav cilj, ona je cilj sama po sebi.

Intuicija je prirodno stanje tvog duha. Prirodna spoznaja svega što te okružuje, ono nemo znanje bez reči za koje znaš da je neprikosnoveno i nepogrešivo. Nisu ti potrebni dokazi, ti jednostavno znaš. Ali upravo u ovoj reči “znati” krije se osnovna zamka zbog čega smo intuiciju zanemarili i prestali da joj verujemo. Onaj koji zna, koji analizira, rasuđuje i donosi zaključke, najčešće uz pomoć dokaza, je um. I um je preuzeo primat nad svime što ga okružuje. Um, ili onaj racionalni deo tvoje svesti, je deo tebe koji usvaja i čuva znanje, pa kad nešto znaš to uvek dolazi iz uma. Kada nešto intuitivno znaš tvoj um se svim silama trudi da prisvoji i to znanje koje mu po prirodi ne pripada. Veoma često počinje da “umuje” izvodeći zaključke i tražeći nove dokaze. Intuiciji takvi metodi nisu potrebni. Intuicija je kad jednostavno znaš bez dokazivanja.

Jedini način da napraviš razliku je da razdvojiš utisak “znam” od osećaja “znam”. A taj utisak i taj osećaj su veoma slični, ako ne obratiš pažnju na razlike. Stoga posmatraj, svaki put kad ti se aktivira intuicija posmatraj i dozvoli da um posle toga počne da izvlači dokaze da li je to tačno ili nije. I posmatrajući intuiciju i racionalno izvedene dokaze ti zapravo posmatraš razliku između utiska da znaš (um) i osećaja da znaš (intuicija). Onog trenutka kada osetiš tačnu razliku, moći ćeš da se prepustiš da te intuicija vodi kroz život čak i u najbanalnijim situacijama. Kad nameravaš da skreneš desno, a intuicija te vodi na levu stranu – poslušaj je. Možda te je upravo spasila od neke nesreće, ali to nikada nećeš znati i ne treba da pokušavaš da saznaš. Veruj svojoj intuiciji i pronađi smireni način življenja, bez potrebe za borbom i otporom bilo čemu, a naročito sebi.

Ljubav ili karijera?

U glavi imaš samo dva pitanja: ljubav i posao. Prvo te zanima ljubav, a onda te zanima posao, pa te ponovo zanima ljubav, pa te ponovo zanima posao. I ceo život se svede na ta dva pitanja, dve želje i ponekad dve dileme: ljubav ili posao? Zajednička nit koja povezuje ove dve želje se naziva jednim imenom: ambicija.

Ljubav je životno polje u kome se ogledaš. U očima druge osobe, koja je zaljubljena u tebe, ogledaš se kao u čarobnom ogledalu i vidiš sebe u najlepšem izdanju. I turdiš se da zaseniš tu osobu još više i više, daješ sve od sebe da budeš još bolja i bolja ličnost koja zaslužuje sve veću i veću ljubav, do bezgranične ljubavi. Da se istakneš sopstvom u najboljem svetlu – na to te navodi ambicija.

Posao je životno polje u kome daješ sve najbolje od sebe i trudiš se i trudiš da od tebe nema boljeg radnika, da sve umeš, znaš i možeš. Ogledaš se u pohvalama nadređenih, ogledaš se u zaradi i daješ sve od sebe da budeš još bolja i bolja ličnost koja zaslužuje sve veću i veću platu, do bezgranične plate. Da se istakneš sopstvom u najboljem svetlu – na to te navodi ambicija.

I pošto stalno tražiš bolje, svako tvoje htenje je još jedna nit, a tako spletene niti stvore zavesu. Zato ne vidiš da iza oba životna htenja stoji zavesa i da od nje ne vidiš suštinu.

A suština je: žrtvuješ se do iznemoglosti, dok na kraju ne sagoriš i postane ti svejedno. Obožavanje i divljenje prema ljubavi ili prema nadređenom splasne kada shvatiš da svi idoli imaju glinene noge. I dalje blistaš, po navici, delujući kao da nameravaš da fasciniraš onu drugu osobu, a zapravo pokušajem fascinacije kriješ praznu ljušturu, u šta se neminovno pretvaraš. I dok te ambicija neumoljivo gura napred ne primećuješ da oko sebe više nemaš bliskih osoba i da si jedino sebi najbolji (ne)prijatelj. To je tačka sagorevanja dimne zavese.

Preokret može da nastane tek kada sve ovo shvatiš. Kada prestaneš da juriš samostvorene ideale. Jer svaki ideal kome težiš je isključivo tvoja kreacija, bez obzira na to što je pozajmljena jer je viđeno od nekog drugog, pa bi i ti isto tako.

Kada odbaciš zavesu ambicije možeš da iskoračiš u slobodu. Jer to je jedino što ti je zaista potrebno. Sve ostalo je samo zavesa (iluzija).

Negovanje uspomena

Uspomene se neguju kao što se neguje cveće. Ako ih redovno zalivaš cvetaće, mirisaće i privlačiće ti neprestano pažnju. U svojim uspomenama ne čuvaš ništa posebno, osim nekoliko sitnih skandala i par tajni koje ne želiš da podeliš skoro ni sa kim. Povlašćen je onaj kome poveriš svoju tajnu, jer veruješ da si time u vlasti te osobe. Generalno gledano, nisi daleko od istine. Međutim, ako zanemarimo sve napred pobrojano – o dobrim i lošim stranama negovanja uspomena, uspomene ne treba čuvati.

Ako živiš sa teretom uspomena u svojoj svesti, nisi u mogućnosti da realno sagledaš život sada i ovde. Sve što doživljavaš prelama se kroz prizmu uspomena, kao kroz prizmu iskustava i svako novo dešavanje ćeš povezivati sa starim iskustvima. Ako se u daljoj prošlosti dogodio ljubavni krah, čiji jad i gorčinu i dalje nosiš u sebi, u svojim uspomenama, kad god upoznaš novu osobu, sa kojom možeš da ostvariš lepu ljubavnu vezu, imaćeš poređenje sa starim iskustvom. I to poređenje predstavlja prizmu kroz koju sagledavaš novu osobu i povlačiš se u sebe da ne bi ponovo došlo do povređivanja. Time nesvesno propuštaš priliku da živiš sasvim drugačiji život.

Uspomene ne treba odbaciti u potpunosti, ali sa njima treba pažljivo i kontrolisano postupati da se cveće uspomena ne bi pretvorilo u korov uspomena, što se najčešće desi.

Smisao života

Duhovno probuđenje počinje zapitanošću, pitanjem o smislu. Ko sam ja? Zašto sam rođen/a? 

Da li sam rođen/a samo da bi se razmnožavanje nastavilo ili moj život ima neki drugi, dublji smisao? Koji je smisao mog života, zašto sam rođen/a baš ovde? Šta treba da uradim da bi moj život imao smisao zbog čega i jesam ovde?

Život nema nikakav poseban smisao, ma koliko ga vi tražili i vapili za njim. Život je smisao sam po sebi. Život je jednostavnost i samodovoljnost. A tek spoznajom te samozadovoljnosti možemo pustiti život da se razmahne u punom vidu i da sopstvenu lepotu življenja podelimo sa drugim ljudima koji su nam dragi i koje smo pustili u svoj život, bilo voljno, bilo nevoljno, ali svakog smo pustili i dozvolili mu postojanje. I kako smo tog nekog pustili tako možemo i da ga izbacimo, pa makar to bili najrođeniji.

"Ako li te ruka tvoja ili noga tvoja sablažnjava, odseci je i baci od sebe..."

Jevanđelje po Mateju 5.29

Priroda je fraktalna, život je fraktalan. Besmisleno je tražiti sopstveni početak. On izvire niotkuda i uvire nikuda. Besmisleno je zastati u trenutku i analizirati trenutak, osim ako tvoja svest nije duboko okoštala u navike pa je tvoja ličnost postala persona a ti si nepovratno izgubio/la sebe.

Živela psihoterapija!

Ali i psihoterapija ti neće pomoći do samog kraja. Ona će te načeti, napraviti pukotine u tvojoj svesti, nateraće te da se zamisliš nad sopstvenom kreacijom sopstvenosti, nad time šta postaješ i šta dozvoljavaš da rade sa tvojim životom. Psihoterapija ti može pomoći, ali ako je prigrliš kao način življenja od tebe će napraviti bogalja. Socijalizovaće te. Naučiće te kako da se što bolje prilagodiš a da te to što manje boli! Okoštaćeš na drugi način.

Spoznaj fraktalnost sopstvene svesti. Zagledaj se u ovu sliku koja je bila polaz za ovo malo razmišljanje. Pronađi sopstveni smisao u njoj, opovrgni moje reči. Spoznaj svoju svest, koja je svest kao takva i ne može se svojatati, spoznaj da sve dolazi niotkuda i uvire nikuda, spoznaj da je život jednostavan i lep u svojoj jednostavnosti, spoznaj svoj život.

I živi ga sa uživanjem.

Svesno i nesvesno

Ono što vidimo predstavlja samo prvi plan Uma, njegov svesni deo. Čak i taj svesni deo nije jasan i linearan, iako koristimo logiku koja je krajnje linearna. Prateći neprekidno "pravu liniju" logike, ne primećujemo da ona krivuda i često dolazi u konflikt sa samom sobom, odnosno naizgled prava linija je spirala koja u jednom trenutku postaje suprotna strana od tačke od koje smo krenuli, iako smo se svo vreme kretali napred.

U nesvesnom delu Uma projektuje se sve ono iz svesnog, ali kao obrnuta slika. Nesvesno služi kao arhiva, spremište utisaka i iskustava.

Može li Um da reši problem?

Problem je nešto što predstavlja sukob između htenja Ličnosti i uticaja okoline. Istovremeno, "uticaj okoline" je isključivo subjektivni doživljaj Ličnosti, koji ga projektuje van sebe i daje mu značaj i važnost u odnosu na sebe i sopstveno postojanje. Prema tome, sve je projekcija Uma - i problem i osećaj Ličnosti koja je ugrožena.

Ovo nije jedina podeljenost Uma, koju on doživljava kao realnost. Um se sav sastoji od podela i to je njegova osnovna osobina. Najpoznatija i najpriznatija podela je na Svesno i Nesvesno. Um je posmatrač i posmatrano. Svaki utisak koji Um prima deli se na dva dela i u jednom delu pretvara se u sopstvenu suprotnost. Stav "Dopada mi se" u jednom delu Uma ima svoj negativan odraz u drugom delu istog tog Uma, samo što je samo jedan stav primaran odnosno svestan.

Problem u Umu uvek nastaje kao stav oformljen povodom određenog utiska, a putanje mogućeg rešavanja uvek se kreću ciklično, vraćajući se na početak, čime se osećaj nelagodnosti, vezan za problem, zapravo multiplikuje i zabrinutost ili bes se pojačavaju sve do osećaja nemoći.

Um ne može da reši problem, jer Um je kreator problema. Osećaj nemoći, koji Ličnost najčešće doživljava kao lični poraz, zapravo je ujednačavanje suprotnih stavova u svesti i jedino pravo rešavanje problema - spoznaja da svaki otpor prema postojećem samo multiplikuje otpor, kao osećaj. Osećaj nemoći je nesvesno pomirenje sa suprotstavljenim stavovima, na nesvesnom nivou. Svesnom akcijom, Um može da se uravnoteži pomirenjem i prihvatanjem datog, a onda problem nestaje kao da ga nije ni bilo.

Isijavanje i poniranje

Moja suština je centar. Moj osećaj postojanja postavlja me u središnju tačku. Sve od mene počinje i sve se u meni završava. Ja sam režiser i glavni glumac na životnoj sceni. Svi vi ste u mojoj ulozi, neki imaju glavne uloge u mom životu, neki sporedne, ali svakome od vas ja dajem dozvolu za postojanje. Postojanje u mom životu.

Ja biram ovaj život i zato me nemojte žaliti. Čak i kada sve izgleda kao dosada i jad, ovo je moje iskustvo, ono koje mi je potrebno da spoznam sopstvo.

A sopstvo je u centru. Crno. Nije to crno kao žalost, niti crno kao negativnost. To je jednostavno crno kao boja koja je zadržala sve boje u sebi. Kad oslobodim sebe u isijavanju možeš videti dugine boje mog postojanja. Ali, ne zavaravaj se značajem mog postojanja. Ja sam samo glumac na tvojoj životnoj sceni. I ovo isijavanje je samo u tvoju svrhu.

Ispunjavanje praznine

Osećamo se  odvojeni jedni od drugih i grčevito pokušavamo da sopstveni osećaj praznine ispunimo tuđim prisustvom. Valjda taj osećaj nedovoljnosti potiče od trenutka presecanja pupčane vrpce, jer već od tog trenutka neumoljivo grabimo tuđu pažnju i ljubav.

Mimikrija različitosti  navodi nas na kitnjasto ispoljavanje onoga što smatramo sopstvenom suštinom, a što je ipak samo spoljašnja forma naučenog ponašanja. Skloni smo da, kao ptice pevačice, jednu te istu pesmu prezentujemo na beskrajan broj načina, jer smo otkrili metod „kako biti zanimljiv i privlačan“, kako biti primećen i prihvaćen.

Ipak, rađamo se i umiremo sami, bez obzira na to što nas nečija ruka i dočekuje i ispraća iz ovog postojanja. Praznina ostaje naše prirodno stanje postojanja.

Darivanje

Imamo nepresušnu potrebu za darivanjem sebe drugima u bilo kom obliku. Iza spoljašnje forme naučenog ljubaznog krije se istinska potreba za otelotvorenjem jastva koje se ogleda i preliva raznolikom potrebom za iskazivanjem. I uvek je taj neko, taj drugi, pokretač samim svojim postojanjem. Osećamo potrebu da zablistamo unutrašnjim sjajem, da se prikažemo u svoj svojoj blistavosti. I nema ničeg lošeg u tome, sve dok to lično prikazivanje ne postane samo sebi cilj, dok druga osoba ne postane bezlična publika od koje se očekuju povremeni aplauzi.

Blistavost, kada je obostrana i uzajamna, donosi osećaj ushićenja i čiste radosti koja nema povoda. Svi izvori inspiracije pretvaraju se u vrcave vodopade, u dragulj sa bezbroj faceta. 

Greh nastupa kada se ovaj osećaj proglasi za zaljubljenost, kada se svede u suvoparne okvire razuma. Kada davanje postane trgovanje, kada konvencije preuzmu vođstvo i kada lovac postane plen. 

Greh nastaje kada darivanje postane prinuda.

Kreativnost

Kreativnost je pokušaj uspostavljanja iskonske harmonije svega postojećeg. Njen začetak je uvek u emotivnim lomovima, kada duša progovara bolom i jecajem. Kasnije se pukotine misaonog sklopa postepeno uobličavaju u umetnički priznatu formu, tako da je svako umetničko delo po jedan prozor duše. Što više takvih prozora, to više svetlosti sebi samom.

Traganje za istinom je potraga za harmonijom, a kada se jednom harmonija uspostavi kao takva, kreativnost se pojavljuje tek kao trenutni bljesak. Taj bljesak može inicirati bilo šta i on može osvetliti bilo šta, tada je izvor inspiracije svuda a svaki čovekov pokret je umetnost, jer izvire iz same duše.

Priroda stvarnosti

Stvarnost je sasvim lična stvar. Zasniva se na ličnom uverenju i što je uverenje čvršće to je i stvarnost stvarnija.

Svet koji vidimo jednostavno je odraz  naših ličnih verovanja. Ona često nisu saglasna jedno s drugim, no svako verovanje ima svoju sopstvenu istinitost kada se razmatra samo za sebe, a retko kada čovek preispita sva svoja verovanja da bi odbacio nesaglasna i postigao harmoniju sam sa sobom.

Kada mislimo da se razumemo među sobom, to jednostavno znači da imamo približno istu sliku stvarnosti, ne znači da isto doživljavamo neku stvar ili događaj. Tek se ovlaš dodirujemo verovanjem, kao mehurići od sapunice. Možemo da se vidimo ali ne možemo da znamo unutrašnjost onog drugog. Samo je možemo naslutiti, ponovo na podlozii naših ličnih uverenja.

Apsolutna stvarnost lišena je bilo kakvih zabluda, svedena je na činjenice, ali onda nestaje emotivni doživljaj koji daje  punoću stvarnosti koju imamo, bilo ona lepa ili ružna. Uživanje u osećaju emotivne ispunjenosti, pozitivne ili negativne - svejedno, dozvoljava sklad nesaglasja koji sačinjava svakodnevnicu. Osećaji nam daju utisak ličnog postojanja, lične stvarnosti i njene neprikosnovenosti.

Dodirujemo se ličnim utiscima o stvarnosti kao mehurići od sapunice koji se prelivaju na svetlosti.

Da li postoji apsolutna istina?

Skoro da na svetu nema čoveka koji laž ne doživljava kao ličnu uvredu. Svi traže istinu. 
A mogu li da je pronađu?

Postoji li apsolutna istina ili ona zavisi od našeg ličnog shvatanja i prihvatanja stvarnosti?

Svako ko traži istinu neka se prvo zapita može li da podnese njenu težinu.

Traganje za smislom

Negde duboko u nama nalazi se neprikosnoveni osećaj da smisao postoji. Najčešće taj smisao sami nalazimo i sami dajemo sopstveni smisao svom životu. Bez bilo kakvog smisla osećamo se izgubljeno, nepotrebno, suvišno.

Da li je život sam po sebi smisao i ne treba tražiti ništa drugo van njega? Ili je smisao oličen u potrazi za božanskom iskrom u svima nama, pa uviremo u sopstvo tragajući za... neimenovanim i neizrecivim?

Šta god da je, imamo potrebu za uviranjem u sopstvo tragajući za sobom samima.

Traganje za duhovnim

Gonjeni pokušajem da usaglasimo unutrašnju rastrzanost, okrećemo se predelima duhovnosti. Tragamo za smislom, hvatajući se svakog ezoteričnog ili religioznog učenja koje nam se učini najpogodnijim, koje najbolje odgovara našem stanju svesti.

Pokušavamo da dokučimo, pokušavamo da razUMemo... koristimo um, koji pakuje spoznaje u svoje određene šablone, klasifikuje ih, premerava i daje im značenje.

Srećemo druge tragaoce za duhovnim, sučeljavamo svoja mišljenja i sukobljavamo se. Tragamo za istinom a takmičimo se ko je u pravu, čiji je sistem istraživanja najbolji.

Negde duboko u sebi osećamo da su svi naši putevi isti, negde u svojoj suštastvenosti su isti, isti nam je cilj - jedino se naši putevi ka cilju razlikuju.

Ono što čini da su naši putevi naizgled drugačiji je zapravo naš sopstveni UM, kroz koji pokušavamo da dokučimo ono neizrecivo i neispoljeno. Um je disharmonija, u Neizrecivom nema uma i stoga je sve savršena harmonija.

A kako se odreći Uma i njegovog procenjivanja, kad se toliko njime dičimo, kad smatramo da je on naš dragulj bivstvovanja?

Kako dosegnuti Duh u njegovom čistom obliku?

Nemir

Uzburkalo se, uzrujalo, uznemirilo... a meni ne preostaje ništa drugo do li da posmatram. Bez objektivnog uzroka ono suštastveno bi da se pokrene, da se ispolji.

Kad se pojavi nemir tragam za načinom da ga smirim. Kada sam smirena dosađujem se u besmislu vapeći za nemirom. I tako... iz ciklusa u ciklus.

Ne opiri se

Ne opiri se

kada suze navru ti na oči

i koža postane teška

od nemira,

ni kada horde anđela

i demona

počnu da gamižu

po tvom telu

dok zmija vatrena se budi

urlikom vulkana.

Neka te premere mravi

i premreže pauci

ne opiri se

tražeći nemiru ime.

Reč nema smisao

i nije uteha

ni spas

jer imenom Božjim ne možeš

dozvati Boga na uzglavlje.

Snaga želje

Zajednička nit, koja povezuje sve naše živote je želja da živimo mirno i bez stresova. No ponekad se pojavi želja, veoma jaka, koja ruši čitavu prethodnu postavku života. Povuče nas neodoljivom privlačnošću, toliko jakom da joj se ne možemo odupreti. Nazovemo to rukom sudbine i krenemo za željom, kao za putokazom drugačijeg življenja. A onda se stihija smiri i mi se nađemo u potpuno novom i drugačijem životu.

Neki se posle pokaju, pokušaju da se vrate na staro. Većina uradi tako. 

Drugi sa zadovoljstvom krenu novim putem, čak priželjkujući novu stihiju da rastrese učmalost svakodnevnice. Retki su oni koji se ovome raduju.

U koju grupu ti spadaš?

Građenje kule od snova

Ja sam kreator sopstvene stvarnosti. Moj um je instrument kojim kreiram.

Ali, moj um ide uvek nekoliko koraka ispred mene, gradeći potencijalne mogućnosti buduće realnosti. Kao sluga, kao verni lovački pas, uvek je ispred mene i njuška za novom lovinom, za novim isksutvom i novim uzbuđenjem.

Verujem svom slugi - umu, uvek do sada mi je donosio kvalitetnu lovinu ili kvalitetne plodove, pa mu tako verujem i kada mi nudi obećanja i mogućnosti boljitka.  On samo nanjuši dobar ulov i ja svu svoju snagu i stremljenje usmerim ka obećanom. Usmerim svoju nameru ka obećanom uživanju.

Tako se grade kule od snova.

A kada se sruše, jer nikada nisu imale realnu osnovu, nikada se ne setim da pravog krivca uhvatim "za grlo", već krivca tražim u spoljašnjim okolnostima ili drugim ljudima... Božjoj volji... karmi... sasvim svejedno. Um, kao glavni krivac, nastavlja da mi donosi nova obećanja i  ja mu i dalje verujem.... nastavljajući da gradim kulu od snova na nepostojećim temeljima...